Á einum bæ vildi svo til eitt kveld á vortíma að dóttir hjóna (ekki er getið um að fleira fólk hafi verið á heimilinu en hjónin og dóttir þeirra) — þegar hjónin voru að hátta um kveldið var stúlkunni skipað að loka bæinn og hyggja um leið hvert fénaður væri ekki til skemmda. Þegar stúlkan lagði bæjarhurðina að stöfunum þá var mannshönd á milli og sá mælti: „Vægðu til.“ Hún gerir svo og sér mann úti fyrir dyrum; sá heilsar henni og tekur í hönd hennar og biður hana að ganga með sér rétt þar út fyrir túnið og leggja hönd á konuna sína. Hún gerir svo. En þegar þau koma út fyrir túnið leiðir maðurinn hana ofan í hól einn. Þar voru lagleg húsakynni og öll áhöld eins og hjá mönnum sem búa ofanjarðar. Þar sér hún konu liggja á gólfi er gat ekki fætt, en þegar stúlkan lagði hönd á hana þá gekk vel til að hún gæti fætt. Að því búnu segir konan það sé bágt að geta öngvu launað henni ómak. Hin segir það hafi ekki verið mikið ómak og ætlist hún ekki til launa fyrir. Samt lætur konan rétta að sér glas með einhverju í; þar ofan í dýfir hún fjöðurstaf og strýkur um vinstra augað á stúlkunni. Svo kveður hún konuna, en maðurinn fylgir henni heim attur og þá voru hjónin ekki alveg afklædd.
На одном хуторе весенней порой случилось как-то вечером, что хозяйской дочери (не упоминается, чтобы в том доме жил кто-то ещё, кроме супругов и их дочери), когда родители ложились спать вечером, было велено запереть хутор и заодно проверить, всё ли в порядке у скота. Когда девушка закрывала дверь, в проёме показалась человеческая рука, и кто-то сказал:
— Впусти!
Она так и сделала и увидела за дверью мужчину; он поздоровался с ней, взял её за руку и попросил её пойти вместе с ним за тун и возложить руку на его жену. Она так и сделала. А когда они вышли за тун, мужчина повёл её вниз, внутрь одного холма. Там было уютное помещение, и вся утварь — как у людей, которые живут на поверхности земли. Там она увидела роженицу, которая не могла разрешиться от бремени, но едва девушка возложила на неё свою руку, она смогла благополучно родить. Когда всё закончилось, женщина сказала, что жаль, что она ничем не может вознаградить её за беспокойство. Та ответила, что это не доставило ей большого беспокойства и она не ожидает вознаграждения. Тем не менее женщина попросила подать ей склянку с чем-то внутри; она обмакнула туда пёрышко и провела им по левому глазу девушки. Затем та попрощалась с женщиной, а мужчина проводил её обратно домой, и родители ещё даже не успели полностью раздеться.
Nú liðu tímar og ný misseri komu og bar það oft við að þessi stúlka sá með vinstra auganu börn vera að leika sér á þessum hól sem [hún] kom í einu sinni. En að nokkrum árum liðnum var hún stödd í kaupstað. Sér hún þá þennan sama mann vera að taka hitt og annað út og borga þó ekki neitt. Spyr hún hann þá hvernin hann geti staðið við að taka sona mikið út, en borga ekkert. Hann anzaði engu, heldur strauk hendi sinni um vinstra augað á henni og sá hún hann ekki framar og ekki heldur börnin leika sér á hólnum.
Вот шло время, один год сменялся другим, и часто случалось так, что эта девушка видела левым глазом детей, играющих на том холме, куда она когда-то ходила. Но спустя несколько лет она оказалась в торговом местечке. Там она увидела того самого мужчину, который брал то одно, то другое, однако ничего не платил. Она спросила его, по какой причине он берёт так много, но ничего не платит. Он ничего не ответил, а провёл рукой по её левому глазу, и больше она не видела ни его, ни играющих на холме детей.
Источник: Íslenzkar þjóðsögur og ævintýri (1955), Jón Árnason, III. bindi, bls. 32–33.
© Тимофей Ермолаев, перевод с исландского
Редакция перевода: Speculatorius
Дата публикации: 10.02.2026