Kona á bæ einum skammt frá sjó breiddi einu sinni ull til þerris á kletta við sjóinn og tók hana um kvöldið og bar inn í skemmu. Næstu nótt eftir dreymir hana að kona roskinleg, vel klædd og viðmótsgóð kemur til hennar og biður hana gæta að hvort hún finni ekkert í ullinni sem hún hafi breitt til þurrks um daginn, við hvað hún ekki kannist. Konan gerir þetta og finnur rauða barnaklukku úr bezta klæði í ullinni; hún ber klukkuna ofan á klettana þar sem ullin hafði verið, fer svo heim og getur ei um það við neinn mann í það sinn. Að lítilli stundu liðinni fer hún ofan að klettunum og sér að rauða klukkan er horfin.
Однажды женщина на хуторе недалеко от моря разложила шерсть для сушки на скалах у моря, вечером собрала её и занесла в кладовую. На следующую ночь ей приснилось, будто к ней пришла пожилая, хорошо одетая и дружелюбная женщина и попросила её проверить, не найдёт ли она в шерсти, которую она раскладывала днём для сушки, что-нибудь ей не знакомое. Женщина сделала так и нашла в шерсти красное детское платьице из превосходнейшей ткани; она отнесла платьице на скалу, где была шерсть, затем вернулась домой и никому об этом не рассказала в тот раз. Через короткое время она спустилась к тем скалам и увидела, что красное платьице исчезло.
Источник: Íslenzkar þjóðsögur og ævintýri (1955), Jón Árnason, III. bindi, bls. 15–16.
© Тимофей Ермолаев, перевод с исландского
Редакция перевода: Speculatorius