Kerling gömul fór eitt sinn að rifja upp skriftarganginn og var búin að týna honum niður nema orðum á stangli. Þótti henni það ekki gott og tók sig til að koma honum saman aftur. Notaði hún þá allt er hún mundi úr þeim gamla og bætti þar nokkru við frá sjálfri sér, og er hún hafði á þann hátt komið nokkru lagi á hann og fest í minni hló hún og mælti: „Svei þér svo skrýtinn sem þú ert, svona skaltu vera.“
Однажды старуха стала вспоминать речь для исповеди, но всё позабыла, кроме отдельных слов. Ей это не понравилось, и она начала составлять её заново. Она использовала всё, что помнила из старой исповеди, и добавила кое-что от самой себя, и когда она таким образом привела текст в некоторый порядок и закрепила его в памяти, то рассмеялась и сказала:
— Фу, какой же ты забавный, но пусть так и будет.
Источник: Íslenzkar þjóðsögur og ævintýri (1958), Jón Árnason, V. bindi, bls. 358.
© Тимофей Ермолаев, перевод с исландского
Редакция перевода: Speculatorius
Дата публикации: 03.05.2026